Praznici kao potrošnja

Taman smo ostavili za sobom Božićne i, u Srbiji duple, Novogodišnje praznike, taman što smo preturili preko glave najmasovnije slave, a evo nam već najavljuju i Dan zaljubljenih. Evo novog povoda za kupovine.
Praznici su se pretvorili u histeričnu potrošnju. Spadamo s nogu jurcajući za poklonima. Ubedili su nas da tako iskazujemo svoju naklonost, svoju ljubav, svoju privrženost, svoje poštovanje. Dresirali su nas, bolje rečeno.
Praznici više nisu ni svečanost, ni svetkovina, već jedna ogromna rasprodaja.
Na praznicima pravi profit čitava jedna industrija.
Praznici nas ostavljaju iznurene, iscrpljene. Ostavljaju nas praznih džepova. I, što je još daleko gore, praznih duša.
Grozničavo kupujemo da bismo se iskupili za manjak pažnje, manjak prisnosti, manjak posvećenosti.
Umesto kupljenih poklona, podarimo bliskima najdragocenije što imamo – dar duše.

Potrošačko prokletstvo

Reklama nam poručuje: Radost je kad imam sve!
Nemoguće je sve imati. Zato je potrošač osuđen na prokletstvo večnog nezadovoljnika. Na žal za onim što još nema, onim što tek treba kupiti, onim što mu nedostaje. Ili su ga ubedili da mu nedostaje. Ili su ga dovoljno zastrašili da u to veruje, kako se ne bi izdvajao, kako ne bi zaostajao.
Potrošač je večiti nesrećenik, u večitom žalu za onim čega nije uspeo da se dočepa.
Radost nije u potrošnji. Potrošnja nas čini tupim i pasivnim.
Radost je u delanju.